Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Blogeri

Kofer ljubavi

Autori Minna358 Ana Ranđelović
Autori Minna358 Ana Ranđelović

Koliko je potrebno vremena da kažes sebi To je to! Ja odlazim? Koliko je potrebno znakova da ubediš sebe da tebi ovde NIJE mesto? Koliko je potrebno hrabrosti... da odeš?

A prošlo je toliko vremena otkada on čami ispod hrpe bespotrebnih stvari. On je prazan, usamljen i ćudljiv. On je veliki, ružan i star. On me ne voli, jer gleda samo moju namrgođenu facu. On se smeje mojoj nesreći, jer zna da ga trebam samo kad mi je teško. On je loš, zao i još gori. On je moj kofer.

Svima nam je poznato da kada svađe u vezi postanu sve učestalije, postoje samo dva rešenja - ili da se poubijate ili da se raziđete kao ljudi. Da, raskid je lak, ali ono što dolazi posle... Ko preživi, pričaće! Premda smo se nakupile silnih pouka iz propalih veza, svaki novi raskid, krah je za sebe - opasan po život. Dok se gomila narušenih snova, propalih planova i izgubljenih nada sve više i više uzdiže ispod (i iznad) nas, da li se i mi same uzdižemo sa njom?

Prah minulih dan nas guši, jer ono što je nekada srcu bilo drago, sada je suvišno, smeta i guši. Ali i dalje smo tu - na svom grobu. Okruženi svojim bolom i porazom. Da, u glavi se trudiš da zaboraviš, da kreneš dalje... Dan, dva, nedelja za nedeljom - i onda shvatiš da je vreme, zaista krajnje vreme da odeš. Možeš da ne misliš, možeš da ne čuješ, možeš čak i da zaboraviš, ali kada prođeš pored poznatog, (vašeg i samo vašeg) mesta, to je to. To je kraj. Depresija opet nadvladava.

Zato sam danas otvorila orman i pronašla svoj stari kofer. Spljeskan i sav izgužvan, delovao je kao da je tuđ. Predugo je stajao tu, predugo, jer ja sam predugo bila u zabludi da mi je ovde mesto. Predugo, jer ljubav je samo laž. Predugo, jer mi smo bili laž.

Sutra putujem. Najzad i konačno. Sada znam da me je za ovo mesto vezivala samo tvoja sebična ljubav. Ovo sve što mi je nekada bilo drago, sada me plaši. Kada prođem ulicom (Kao sličajno) i pogledam oko sebe, cap - flashback... Tamo smo se na onom mostiću ljubili 46 minuta; tamo kod starog duda si me pitao da se pomirimo; tamo ispod kanala si izgubio svoji japanku, pa si polubos išao kuć; tamo si ispisao crvenim sprejom naša imena, tamo...tamo daleko... I sada me sve to boli. Idem, dok još me ima.

Nije lako doneti odluku da se ode iz mesta gde si provela najlepše trenutke. Zaista, nije lako spakovati stvari i ubediti sebe da treba da pobegneš. Ne, nije to bežanje, to je korak dalje, jer tapkanje u mestu svakako nije lek. Vodim se time "daleko od očiju, daleko od srca", mada moje srce će ostati na našem grobu, gde nas se imena crvene od radosti.

Masa ljudi žuri tamo i ovamo, a  ja kao onaj pas lutalica sedim na železničkoj stanici i izgledam jadno. Gledam u prugu i žmirkam očima na glasne sirene dolazećih vozova. Koji li je moj? Scena kao Iz Ane Karenjine. Dim, ljudi i ja, sama, sama, sama. Niko ne zna da odlazim jer ne bih podnela odmahivanje nervoznih ruku osoba koje me vole, a ne podržavaju u nameri da odem. Ne očekujem ni tebe kako trčiš za vozom I vičeš da ostanem. Ne, to su samo filmovi. Briga tebe što ja idem, jer ti si odavno otišao od mene.

Opet smo sami ti i ja, moj koferu. Ali, ćuti, nemoj nikome reći da sam na tvom dnu ipak ponela i uspomene na njega. To će biti naša mala tajna.

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Najčitanije

loader