Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Cosmo teme

Kolumna: Povratak u realnost

Autor tvelickovic
Autor tvelickovic

Cosmo kolumnistkinja, glumica i komičarka Sandra Silađev posle vrelog leta baš kao i svi mi dočekala je septembar, a kako je njoj počela jesen i šta očekuje od budućnosti opisala je u svojoj kolumni

Septembar je počeo da se odmotava kao da ga nisam ja smotala. Bukvalno ne kapiram šta se dešava. Isplaniram dan tako da lepo krenem levo, ali se ispostavi da sam otišla desno i da nisam čak ni na onoj desnoj strani koja je bar suprotno od one leve koja je bila u planu, nego sam na totalno desnoj strani neke desete leve. 

Nekako uspem da se izvučem iz lavirinta i da stignem na cilj na vreme, ali se na putu nazad pojavi problem u vidu zaboravljenih ključeva, pokvarenih trolejbusa, neprohodnih ulica, izgubljenih ceduljica, pogrešnih torbi i još pogrešnijih susreta. 

Onda sve to nekako hrabro prevaziđem i izađem iz živog blata i taman legnem da odmorim i da uzmem malo vazduha kad ono već zvoni sat i moram da jurcam od tačke A do tačke B i to zato što je to OBAVEZA koja mora da se OBAVI. Moja lenjost kune i plače i oči sebi kopa, ali Život ne ispušta bičeve. Naprotiv. Dodaje nove. 

Grad je postao jedan haos i jedna gomila besnih ljudi u automobilima koji trube, ljudi u kolima su podbuli i mrze sve. Ljudi u prevozu su umorni i iscrpljeni.

Idite svuda peške. Na ulicama ima nasmejanih bakica koje uživaju u šetnji, šetača pasa, parova, roditelja i dece i sportista. Peške ćete možda brže stići. 

Počinju i kiše. Osim što se sve od kiše sliva niz ulice, lice, prozore i slivnike, počinju da se slivaju i planovi jer grad u jesen postaje jedan veliki pokvareni plan. Sve što planiraš moraš da uzmeš sa velikom rezervom. Čak ni taksisti više ne umeju da voze bez navođenja. Ti moraš da im objasniš najosnovnije stvari. Neki ne znaju ni gde je Kalemegdan. 

Septembar je doneo i prehladu pa pored toga što kukaš jer ne možeš više da lenčariš i ništa ne možeš da uradiš na vreme, kukaš i što kašlješ. Plus moraš da radiš domaći sa detetom. 

Ne žalim se. Samo kažem.

I dalje više volim jesen nego leto.

Jesen je jazz kompozicija. Jesen je moje omiljeno godišnje doba zato što je topla, treperava i šarena, zato što muzeji, bioskopi i pozorišta rade punom parom, filmovi su zanimljiviji, predstave su vibrantnije, izložbe su vidljivije, knjige su moćnije, sećanja su zajebanija i dublja i oštrija, ulice su življe, mokri asfalt živopisniji, kafe ukusnije, kafei puniji, restorani topliji, svetla grada sjajnija, a njihov odsjaj razigraniji u uličnim baricama, večeri su intenzivnije, a jazz najbolje zvuči dok pada kiša i opada šareno lišće.

Počinje i školska godina. Kupujemo knjige, sveske, pernice, ali i razne blokove, stikere i ukrasne olovke. Zabavna je i kupovina nove garderobe za školu. Žao mi je što ne umem da šijem jer bih volela da detetu sašijem garderobu. Kakva je to ljubav. Mama ti sašije svu garderobu za školu. Mojoj kumi mama je uvek šila garderobu i to me je fasciniralo.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani... 

Obožavam jesen zbog tih predivnih i pretoplih kaputa. Volim kada joj kažem: „Obuci kaput.“ Ima mnogo ljubavi i brižnosti u toj kratkoj rečenici. Obožavala sam kada mi deda kaže: „Obuci (ili ponesi) džemper.“ Najslađe mi je bilo kada mi deda kaže da moram da nosim kabanicu. Kakva reč. Kabanica. 

Škola je jedna lagana dresura i jedno ukalupljivanje u sistem. Ne samo dece, nego i roditelja. Svaki dan imam domaći zadatak, onda pravim sendviče za doručak i nešto za užinu, pa spremam pare i na kraju garderoba i ranac. Ujutru se budimo u 6 sati. Jutarnji rituali traju dok ne kročimo u trolejbus koji nas vozi do škole. Popodne idem po dete i ista trola nas isporučuje sportskim centrima u koje ide na vanškolske aktivnosti. Obično počnu velike kiše u to vreme. Sećam se da sam toliko volela svoj kaput da mi nikada kiša nije smetala. Čak sam jedva čekala jesen i kišne dane da bih se uvukla u njega. Gotovo da mi je postao amajlija. Uz kaput uvek ide i kišobran. Ja sam obožavala providne kišobrane pa sam kroz njih gledala kako pada kiša. 

Kišobrani treba da budu zabavni. Garderoba treba da greje, štiti i bude udobna. I zabavna!

Kada je ispratim do škole, uvek sačekam da uđe. Odlazim kada vidim kaputić kako se lagano stapa sa masom i postaje tačkica.

Posle škole nekada odemo na ručak u restoran. Jednom sam bila svedok groznoj sceni i dinamici odnosa između majke i deteta u restoranu.

Sedim u restoranu i ručam sa ćerkom i njenom drugaricom i čujem ženski glas koji sikće: „Šta sam rekla, obriši to, gluperdo nesposobna, zapamtićeš ovo“ i okrećem se da vidim o čemu se radi. Imam šta da vidim. Žena sedi nad tanjirom sa ćevapima, drži viljušku na koju je nabola ćevap, pored nje sedi mala devojčica naduvena od plača, gleda u knjigu, briše suze i pokušava da se seti poente života, a pored toga i da se koncentriše na domaći. Žena naizmenično trpa ćevap u usta i čupa i udara devojčicu po licu.

Gledam ono dete, gledam konobare i ljude, svi mirno ručaju, prolaze, sve je OK, to je samo mama koja radi domaći sa detetom. Vidim da ta devojčica traži boga, ali boga ne vidi i ne čuje. Vidim da joj nije jasno zašto joj niko u restoranu ne spase život. Ovo što sam ja videla samo je deset minuta života te devojčice. Šta je sa celom godinom tog deteta?

Razmišljam da li da priđem. Ali kako? Odakle mi pravo? Šta da kažem, ko sam i zašto se mešam? One samo rade domaći. Majka joj sve vreme u uvo urla: „MALENA, SABERI SE!“

Meni se prevrnula i utroba i krenule su mi suze jer ne mogu da pomognem tom detetu i gomili druge dece koja trpe NASILJE ZBOG DOMAĆEG.

DA LI JE VAŽNIJE SABIRANJE OD SAMOPOUZDANJA DETETA?

Povezane vesti

Povezane vesti

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Najčitanije

loader