Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Cosmo teme

Kolumna: Nežan čin ulepšavanja

Autor tvelickovic
Autor tvelickovic

Zima je, vreme je praznika i slava. Idem na slavu kod prijatelja sa ćerkom. Nisam bila svesna koliko je kosa važna dok nisam postala majka ženskog deteta, počela je svoju priču u ekskluzivnoj kolumni glumica i komičarka Sandra Silađev ...

Piše: Sandra Silađev

Dok pravim pletenicu ćerki i dok me opominje da je ne čupam, razmišljam koliko je ženska kosa važna i značajna za ženski identitet. Ima nečega dirljivog i nežnog u češljanju ženske kose. Volim da češljam kosu ćerki. Češljanje kose sestri, majci, ćerki, tetki, baki ili najboljoj drugarici za mene je jedna od nežnijih stvari. Nežno je jer neko sedne ispred tebe i prepusti ti da mu radiš šta god hoćeš sa kosom. Nežno je jer je to ipak čin ulepšavanja, a to je konstruktivno, a konstruktivnost vodi u zadovoljstvo i satisfakciju. Nežno je jer je prosto nežno kada na ženskoj kosi vidiš pletenicu. Nežno je i samo češljanje jer je prijatno. Čak i životinje vole kada ih gazde češljaju. Dok češljam ćerki kosu, razmišljam o tome kako sam ranije zimi bila tužnija nego inače. U poslednjih par godina nisam tužna u vreme praznika. Možda sam sazrela. Možda sam prihvatila prolaznost. Zimi sam patila za stvarima koje više ne postoje ili za stvarima koje postoje, ali su se zauvek završile za mene. Patim kada vidim pažljivo složene i divno obučene lutke u šnajderskim radnjama jer mi je tužno i veličanstveno kada neko predano i sa puno ljubavi radi svoj posao. Šnajderske radnje su nekako oličenje nade u bolje u sutra. Ljudi idu kod šnajdera da bi imali lepu garderobu, a to pokazuje da ljudi žele da se uklope i prilagode jer traže sigurnost i ljubav. Trenutak kada šnajder uzima meru jedna je od nežnijih stvari u odnosu sa nepoznatom osobom. Nakon toga vi dolazite nekoliko puta da probate tu garderobu i na kraju dobijate svoje odelo. 

Šnajder je sedeo nad odelom i radio na njemu. Potrebna je preciznost i usmerenost na to. Poznavala sam jednu teta-Bebu, ona je živela na osmom spratu zgrade u kojoj sam živela pre petnaest godina. Teta Beba je bila šnajderka. Jednom je sašila gomilu haljina i nekakvih šešira i otišla da ih nudi prodavcima, radnjama i tržnim centrima. Niko ih nije kupio. Teta Beba se vratila kući bez dinara sa punom kesom materijala koji nije prodala. Plakala sam kao kiša. Bilo mi je tužno što niko nije želeo da kupi ni da pogleda njen rad, a ona se trudila.

Šnajderske radnje su tužne jer su oličenje prolaznosti. U kraju u kojem živim ima mnogo šnajderskih radnji. Strašno se rastužim nad nečijom predanošću i ljubavlju prema svom poslu. Rastužim se jer se u jednoj slici vidi i besmisao i smisao ljudskih nada i želja. Ljude treba voleti. Mnogo. Češljanje je nežno i zato što je to jedna vrsta brižnosti, a brižnost je topla i nežna osobina. Volim brižne bake i majke i sestre i prijatelje. Volim brižne ljude. Naročito je lepo kada je muškarac brižan. To uliva sigurnost i mir. Zimi sam patila što prolazi još jedna godina, što sam starija, što deca rastu, što ljudi stare, što neko baci kartu za autobus na ulicu, što kesa leti bez cilja, što neki ljudi jure za životima bez osećanja, što prosjak satima sedi i niko ga ne primećuje, što se kučići smrzavaju, što se deca razbolevaju i što postoje ljudi koji su u kolicima i koji ne mogu da uđu u pozorište ukoliko pozorište nema rampu. Patila sam u pekari, u tramvaju, zatim u pošti dok stojim u redu i na šalteru dok čekam da predam knjižicu. Zimi sve postaje razlog za setu i melanholiju. Odem kod roditelja na ručak i dok moj otac priča kako je spremio pile i krompir ja uhvatim sebe kako patim jer je ostario. Mislim da su i raskidi nekako najteži zimi. Raskidi ili razvodi, kada god da se dese, zimi se vraćaju nekako u sećanja. Zima me asocira na starenje i na kraj, a ja ne volim kraj. Bilo da je kraj veze, kraj škole, kraj života ili kraj ljubavi, nije ni važno. Važno je to da nema povratka. Nema nazad. Posebno patim kada izgubim energiju i vreme na pogrešne ljude i odnose. Ono što je baš tužno jeste što ne postoji gumica za postupke. Reči možda nekako možemo i da ispeglamo, ali dela nikako. 

Ostatak teksta pročitajte na sledećoj strani...

Ono što je urađeno to ostaje. Patim kada su nečiji postupci prepuni nepoštovanja ili neiskrenosti. Ljudi kažu „izvini“, ali to ne može da obriše postupak. Ne može da se izbriše taj trag u vremenu. Patim zbog tragova u vremenu. Uz patnju uvek idu i pitanja. Najčešće se pitam zašto je tako moralo, zašto se to desilo, zašto mi je neko to uradio, zašto sam ja nekome to uradila ili dozvolila, zašto mora da boli? Neke patnje nemaju pitanja. Neke patnje su samo tihi rastanak ili tiho pomirenje sa sobom. Šta pomaže da se tuga i seta ublaže? Zagrljaj, ljubav, prisustvo ljudi koje volimo, topla hrana, udoban i topao krevet, dobar film ili predstava i dobra muzika. Neki ljudi umiru i nema ih više. Nekih ljudi samo više nema. Ostao je trag ili praznina i ostala su sećanja, a sećanja su veoma tužna jer su prošli događaji i zato što su nešto čega više nema. Pametni i mudri ljudi kažu da ne treba da se beži od sebe i svojih emocija i da se treba prepustiti svojim osećanjima. Da ih treba proživeti i preživeti. Da sebi treba da se da rok za patnju i melanholiju i setu i tugu. U poslednjih par godina nekako kao da sam sazrela i ne patim više toliko. Trudim se da delima menjam sve što mogu i da nekako ublažim patnju nekih neminovnosti u životu. Imam osećaj da me je ostvarenje nekih želja pomirilo sa tom patnjom zbog prolaznosti i nepravde. Češljala sam ćerku i o svemu tome razmišljala. Razmišljala sam o tome koliko su ženska bića važna ženskim bićima. Volim ćerkine šnalice i mašnice. Volim sestrin nakit i štikle. Volim maminu šminku i tašne. Volim nanine haljine i kombinezone. Volim i nanu da češljam iako je stara i njena kosa je sada kratka i kao paperje. Ali kada je pomirišem i dalje miriše na nju. Na nešto moje. Češljanje kose nekome koga voliš može iz tebe da izvuče potisnute emocije i mnogo nežnosti. Ženska kosa je neka vrsta kontakta s prošlošću. Baš zato što joj je potrebno vreme da poraste. Sanjala sam devojčicu bez kose. Bila je prelepa i bila je u haljini. Bila je ozbiljna i posmatrala je prolaznike. Kada sam se probudila, pitala sam se zašto me je san tako čudno inspirisao na razmišljanje o kosi. Shvatila sam da je devojčica bez kose simbol bunta protiv gubitka nevinosti i prolaznosti. Ko zna. Možda su pankerke zato gologlave? Isplela sam ćerki pletenicu i onda je rekla: „Mama, daj sada ja tebe da češljam.“ Prepustila sam se i dala priliku tim malim ručicama da mi naprave frizuru.

Izvor: Cosmopolitan.rs

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Najčitanije

loader