Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Love & Dating

Cosmo kolumna zbog koje ćete dobro razmisliti: Otpisati bivšeg ili ipak ne?

Autor Spomenka Marić
Autor Spomenka Marić

Zašto neke ljubavi zaboravljamo, a druge ne? I šta biste vi uradili da vam neko, kao meni, ponudi da vam s nekoliko poteza obriše sve vaše ljubavno smeće. I to zauvek, pita se ALEKSANDRA ORLIĆ

Zadimljeni noćni klub u tri ujutru. Posle godinu dana natezanja sa frajerom koji mi se sviđa oko prvog poljupca, a sa kojim se noćima i danima igram mačke i miša, odlučim naglo da prekinem igru pa ga važno pitam: „Imaš možda gumicu?“ Nemu se oči rašire kao: „Konačno je shvatila, ajmo da se konačno bacimo na posao“, ali kako i sam nije siguran, samo me u čudu upita: „Misliš kondom?“ „Ne, nego gumicu za brisanje“, odgovaram važno. Znam, usred ovog razgovora shvatam da sam zeznula smer i da ovaj razgovor neće biti efektan i moćan kao što sam se nadala. Ali ako dobro vidim, ova blesava rečenica ipak deluje jer me moja nesuđena ljubav i dalje gleda, i to razrogačenim očima sa upitnikom u zenicama, kako bi čula nastavak ove apsurdne drame, a on glasi: „E, pa uzmi sad tu gumicu iz pernice i obriši sve ono što je bilo između nas.“

Tako lako, mislim danas dok gledam novi spot Robina Šulca i Džejmsa Blanta o tipu iz budućnosti koji dođe u centar za brisanje sećanja, stavi kapu sa elektrodama na glavu, seda na električnu stolicu i potpiše ugovor na kojem piše „Delete Simona“, istrpi bolni tretman i na kraju seanse prođe pored svoje bivše ljubavi kao pored turskog groblja. Nije da upoređujem te dve metode - jednu futurističku, drugu toliko naivnu i retro, ali da... Čak i sada, posle toliko godina kasnije, kada nam u mozgu ostaju sačuvana samo najlepša sećanja na sve naše komplikovane, uvrnute i bolne prve ljubavi, moj neuspeo pokušaj brisanja ljubavnih osećanja i dalje ostaje nešto najgluplje što sam ikada izvela. Kao da je to moguće - nešto na silu obrisati? Uostalom, nisam li tim činom samo još više potcrtala sve te osećaje i događaje između mene i nadobudnog pesnika i tako ih zauvek urezala u sećanje?

Pamćenje policajca, zafrkavaju me drugari koji se često ne sećaju ni poslednjeg poljupca, a kamoli prvog, a ja im ponekad zavidim. Ali kako onda objasniti to da sam nedavno na ulici srela još jednu davnu ljubav, velikog ljubitelja umetnosti, koji mi je s onim dobro poznatim nostalgičnim sjajem u očima i u godinama kada se svode računi priznao da namerava da objavi sva ljubavna pisma koja je u životu dobijao od žena koje su ga volele. A bilo ih je, i neće to biti tanka knjižica.

„Zanimljivo“, kažem tek tako da pokažem da prema njemu gajim samo pozitivne emocije, ali kada mi spomene da je planirao da uvrsti i moje, citiram „divno pismo napisano u prošlom veku zelenom hemijskom olovkom“, i ja sam, eto, odjednom pozelenela. O, bože! Priznajem, malo su mi se kolena odsekla, ali ne zato što će moj bivši objaviti moja stara ljubavna pisma, nego zato što nemam pojma šta sam mu sve napisala. Da bude jasno, ne sećam se čak ni da sam pisala to pismo. I to ni manje ni više nego zelenom olovkom kao Neruda. Ali poznajući sebe, tada, a bogami i sada, mogu misliti koji su to bili slapovi emocija, kiča i patetike. 

Možda sam ga spontano zaboravila jer sam te jeseni ja njega ostavila, i to telefonom, i tako izbegla sve emotivne drame koje su mogle da uslede i tako mi se živopisno ucrtaju u večno sećanje. Toga se, eto, blago i u magli ipak sećam. Ali tog dana kada smo se sreli na ulici, iz nekog blesavog razloga sve vreme sam se pravila da znam za to pismo koje spominje i da nemam ništa protiv da ga objavi. Samo napred! Ali, kad već pišem o zaboravu, pišem sebi i ovaj podsetnik: Ne zaboravi da pitaš advokaticu kako stvari sa tim stoje - da li je to njegovo ili moje vlasništvo i šta je sa autorskim pravima. :)

U čemu je trik da neke ljubavi zauvek pamtimo, a neke moraju da nam prepričavaju kao film čiji smo drugi deo potpuno prespavali? I da li smo zaista kao one patkice koje su, čim dođu u prave godine, spremne da slepo slede i fatalno se zaljube u bilo koga, nebitno da li je to mama patka, tata gusan ili komšijin sin koji se igra s njima. Ima nešto u tome da smo i mi poput malih žutokljunaca neka vrsta emocionalnih rasa i da se prva iskustva urezuju najdublje. To su one ljubavne priče koje se događaju između 14. i 25. godine. A ima nešto i u tome da tada, u doba odrastanja, imamo najviše slobodnog vremena da promišljamo, zamišljamo, doživljavamo nešto prvi put, otvarajući podsvesno sva moguća osećanja za prvi poljubac, prvi seks, prvi raskid i prve traume.

Ljudska memorija radi na dva principa - jedan deo povezan je sa logičnim detaljima, sadržajem, a drugi, onaj procesualni, bavi se emotivnim delovima, bojom glasa, dodirom i vibracijama. Uostalom, sećate se kako ste učili da vozite bicikl i zašto ne možete to da zaboravite čak ni posle dvadeset godina pauziranja. Zato što ste, osim tehničkih informacija, šta i kako raditi rukama i nogama, uz to iskustvo vezali i osećaj slobode, straha od izgubljenih kolena, ushićenje i euforiju. Tako se nešto događa i sa prvim ljubavima, a što je ta veza između sadržaja i emocija jača, to će biti snažnije urezana u sećanje. Istraživanja su dokazala da se baš te prve ljubavi najdublje upisuju u našu podsvest, u onaj deo gde se skladište sve primitivne emocije, a baš te slike i sećanja često ne može da izbriše ni najokrutniji virus, čak ni Alchajmer. Toliko o prvim ljubavima kao najsnažnijim. Ali daleko od toga da baš svi sanjaju o tome da se ponovno nađu sa svojom prvom ljubavi jer nikako ne mogu da je zaborave, pa kad je tako, da bace reprizu. Navodno je takvih samo 25%, a nema garancije ni da će tada ljubavna priča upaliti.

Ljubavna iskustva zaboravljamo, a druga ne? Lako bi bilo kada bismo o tome mogli svesno da odlučujemo i sva ona teška, iscrpljujuća koja su nas ubila u pojam i zakucala za krevet možemo da zauvek izbrišemo, ali čini se da to još dugo neće biti moguće jer o tome ne odlučuje naše srce već mozak. Iz nekog nepoznatog razloga mozak skladišti i arhivira one najteže ljubavne priče jer ne želi da se one više ikada ponove, a briše one koje su nam irelevantne (čitaj: one koje nas nisu gotovo ubile). Dakle, ipak sam dobro postupila na kraju dana kada sam se našla na jednom poklonjenom tretmanu i kada je terapeutkinja poželela da mi napravi BAR metodu, a koja se sastoji od toga da mi odgovarajućim pritiscima na glavu oslobađa telo i mozak od svih onih informacija koje mi nisu potrebne, da ne kažem emotivnog smeća. 

„Kako mislite obrisati smeće“, skočila sam, kao oparena. Terapeutkinja me gledala u čudu kao onaj pesnik s početka priče. „Pa šta bih ja bez njega“, zaustila sam na kraju. „Pustite vi samo moje smeće jer ono mi i te kako treba! Nego, može li onda umesto tog brisanja ipak samo obična masaža?“

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Najčitanije

loader