Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Love & Dating

Iz Stefanovog ugla: Kada je pravo vreme za život sa partner(k)om

Autor Katarina Vasiljević
Autor Katarina Vasiljević

Razmišljate da počnete život u dvoje, ali javlja vam se neki crv sumnje? Odlično! Pre odluke pažljivo pročitajte iskustvo našeg kolumniste Stefana Tošovića,

Moja očekivanja od života mimo roditelja počela su da bivaju opipljiva. Bolje sam pisao, da. Bolje sam i trenirao. Uživao sam u tome da je „čuvam“, svoju devojku, a gajbu smo zajedničkim silama čuvali od upada negativne energije, koju u svom ruksaku negative nose ljudi od kojih smo zapravo, ulaskom u novi stan, prvo ja, a potom i moja draga, pobegli.

Osećam kako bi mi svakodnevica bila dosta štura da nisam esteta. Da ne umem da se obradujem tigrovoj šari koju u keramičkoj šoljici pravi espreso od arabike. Da nisam u stanju da primetim nanogvicu u bojama rastafarijanske zastave što „miluje“ članak tridesetsedmogodišnje komšinice. Ona u novoizgrađenu zgradu ulazi odevena u džins sa tregerima, dok joj poluprovidnu kesu u levoj ruci zateže grčki jogurt sa bademom i kokosom. Da nisam vaspitan da neobavezno zastanem ispred zanimljive fasade i zapitam se ko li ju je takvu projektovao. Bilo bi mi, siguran sam, znatno dosadnije da bez osvrtanja prođem pored upečatljivog grafita nadomak šina pod korovom, kojima vozovi više ne saobraćaju. Zahvaljujući sklonosti ka lepom, stvarno ume da mi bude zabavno, bez pomoći bilo koga i bilo čega drugog. Međutim, sa druge strane, esteticizam u meni, koji je, pretpostavljam, reprezentativan uzorak kombinacije gena, vaspitanja i nekakvog talenta, neretko može da bude i teret sličan onim teretima sa kojima pre ili kasnije naučimo da živimo.

Potreba

Jedan od momenata kada mi je osećaj za lepo, drugačije, neobično i zanimljivo bivao breme koje „žulja“ moj nervni sistem, jeste kada je trebalo da nađem stan u kojem ću živeti bez roditelja. Onda kada sam poželeo da odem iz stana u Beogradu, koji je uknjižen na ime moje majke, u neki drugi stan, takođe u Beogradu, koji je u uknjižen na nečije tamo ime. Ono ime koje će od „mog imena“, svakog meseca dobijati novac za kiriju. Sa ograničenim materijalnim sredstvima, uz minimalna početna ulaganja, trebalo je da nađem stan koji moju estetiku neće da potire. Pogotovo zbog toga što u tom momentu kada sam krenuo o potragu za stanom, zapravo nisam imao preku potrebu da živim sam. Nisam bio pritisnut nijednom realnom okolnošću koja bi me naterala na taj potez. Ni poslom (radio sam u svom rodnom gradu), ni emotivnom vezom (bio sam sveže slobodan; između ostalog, raskid veze me je u dobroj meri motivisao da nešto promenim u svom životu), ni roditeljima (nisu me „terali“ iz kuće). Iza moje odluke da nađem stan nije stajala mantra trbuhom za kruhom, ni fazon daj šta daš. Utoliko mi je bilo teže da svoju estetiku „namirim“ valjanim stambenim kutkom, koji će da mi se dopada i ponudi mi nešto više u odnosu na ono što sam u tom momentu trošio u svom kosmosu.

Potraga

Ono što jeste stajalo iza moje odluke da nađem jeste želja da izađem iz zone komfora i vidim od kakvog sam materijala skrojen. Da se malo izmerim u odnosu na život - koliko sam sposoban da vodim računa o stvarima o kojima do tada nisam navikao da brinem. Mislio sam da kada počnem da živim sam, da ću bolje da pišem, jače da treniram, lepše da izgledam. Sve ću moći da podredim sebi, bez kočnica i prepreka, razmišljao sam. Ja ću da biram šta mi je u frižideru, da odlučujem šta mi je na polici, da određujem kada je potrebno da se čisti i pere.

U odluci da se, uslovno rečeno, osamostalim (jer dok god su mi roditelji u susednoj gradskoj opštini, „na dohvat ruke“, to nije osamostaljivanje) krila se moja želja da investiram u sebe, mnogo više nego u bilo koji odabrani i nađeni stan.

U međuvremunu

Sve se ovo dešava kada mi je bilo 24 godine. Za studente iz unutrašnjosti, koji samostalan život u prestonici „peglaju“ od svoje 19 godine, trudeći se da im se kompas o poenti i svrsi dolaska u Beograd ne zaturi pod razvratnim mogućnostima koje nudi ovaj grad, moja odluka o potrazi za stanom bila je zakasnela. Trebalo je to davno da uradiš, govorili su mi. Za moje ortake iz kraja, što ih mama budi dimom ključale vode u kojoj „đuskaju“ rezanci za domaću supu, tako što taj dim „navigira“ od kuhinje kroz ključaonicu sinovljeve sobe, moja odluka o potrazi za stanom bila je preuranjena. Što se cimaš sad, šta ti fali kod tvojih?, pitali su me. Na trećoj strani, bili su moji roditelji, koji su, kao i većina roditelja moje generacije, u vreme kada im je bilo 24, živeli neke druge vrednosti. Živeli su vreme kada je mladima bio cilj da se skuće. Taj se cilj, vremenom, malo izmenio i modifikovao. Akumuliranje imovine više nije u tolikoj meri životni cilj nadolazećih generacija, koliko potreba za kvalitetnim obrazovanjem, putovanjima, izgradnjom sebe. Tradicionalno merilo uspeha bilo je posedovanje automobila i stana, međutim, ta uglađena šema polako zastareva i svi mi, nazovi mladi, sve više se okrećemo ulaganju u razvoj svoje ličnosti, a sve manje u materijalna dobra. Više razmišljamo o Berlinu, Lisabonu i Londonu, nego o salonima nameštaja u tržnom centru.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

Dođi da budemo zajedno

Stariji od mene umeju da kažu: Kakvo sedište, takvo gledište. U trenutku traženja stana, moje sedište bilo je udobno. Moje sedište zbog toga je tražilo i udobno gledište. Dobro, to traženje stana i nije baš „udobna“ aktivnost, znate već, avantura je, ali sam uspeo da dođem do onoga što sam tada video kao udobno. Počeo sam da živim sam, u delu Beograda gde je drvored lipe opstao naspram drvoreda platana. Posle tri meseca, nisam više bio sam. Pozvao sam devojku sa kojom sam se nekoliko nedelja pre toga smuvao. Pozvao sam je da živimo zajedno. Delio sam sve sa njom. I svoju estetiku. I njenu estetiku. Našu estetiku. Moja očekivanja od života mimo roditelja počela su da bivaju opipljiva. Bolje sam pisao, da. Bolje sam i trenirao. Uživao sam u tome da je „čuvam“, svoju devojku, a gajbu smo zajedničkim silama čuvali od upada negativne energije, koju u svom ruksaku negative nose ljudi od kojih smo zapravo, ulaskom u novi stan, prvo ja, a potom i moja draga, pobegli.

Od početka do kraja

Jedan takav ruksak, poprilično težak, prašnjav i sa rajsferšlusom koji je prestao glatko da radi, u to doba nosili su Jelena i Petar. Naši zajednički prijatelji, koji su gazili svoju treću godinu zajedničkog života. Vremenom su postali izuzetno teški po svoju okolinu, onoliko koliko je našim komšinicama težak prtljag koji nose sa pijace. Delovalo je kao da su prestali da se vole, svađali su se, nezadovoljno, nevoljno i tromo živeli. Ali nisu hteli da se rastanu, da raskinu vezu, krenu dalje. Razmišljali su: Šta sve treba da uradimo da bismo se rastali, neka nas ovako, tu gde jesmo. Uložili su mnogo toga u zajednički život i sada ih mrzi da to ponovo rade, sa nekim drugim, na nekom drugom mestu. I sva je prilika da će ostati zajedno tako nezadovoljni i neenergični, „samo“ zato što zajedno žive. A energiju koju ulažemo u muvanje, svi mi, kada se nekom udvaramo, simpatišemo ga i prilazimo mu, to je energija koja bi trebalo da postoji i kada se od nekog odvajamo i razilazimo. Bilo da je u tu priču, kada vezi dođe kraj, umešano i pozdravljanje sa zajedničkim životom ili ne. Jer je raskid veze znatno komplikovaniji ako podrazumeva i raskid nekih drugih ugovora, u ovom slučaju stambenih. Sa druge strane, valjalo bi se vratiti na početak takvog jednog sleda, tačnije na početak jedne veze, gde se postavlja pitanje kada je pravo vreme za start zajedničkog života sa partner(k)om?

Imao sam sreće

U mom slučaju, to se desilo spontano. Kako kažu mlađi: najbolje je spontano. Sa 24 godine, odvojio sam se od roditelja, u želji da napredujem. Ubrzo po ulasku u svoj stan, smuvao sam se sa Dijanom. Mesec dana od kako smo se smuvali, počeli smo jutra da dočekujemo umršenih nogu, krevet da raspremamo na smenu - danas ja, sutra ona - i u nedeljne obaveze uvrstili odlazak na Đeram pijacu, po portobelo pečurke, kod Mire. Sa ove tačke gledišta, a sada mi je 29, početak zajedničkog života sa devojkom dogodio se kada je i trebalo, sa osobom sa kojom je i trebalo. Neću reći ništa novo ako istaknem da stvari u praksi ne idu uvek tako, spontano. Imao sam sreće. Dijana i ja smo se rastali posle dve godine veze, iz objektivnih razloga, nije sad važno kojih, ali ne pomišljajte na to da se nismo dovoljno voleli. Naprotiv, volimo se i dalje. Ona je ta sa kojom sam prvi put iskusio život udvoje. Razlog više da je volim, bez obzira na to koga sve još volim. Dok ovo pišem, živim kod roditelja. Ponovo. Vratio sam se, privremeno. Imam priliku da gledam u komšinicu, u njenu nanogvicu u bojama rastafarijanske zastave, što joj miluje članak. Ona u novoizgrađenu zgradu, preko puta moje, ulazi odevena u džins sa tregerima, dok joj poluprovidnu kesu u levoj ruci zateže grčki jogurt sa bademom i kokosom. Često joj pomognem da ponese tu kesu. Jer ume da bude preteška za nju.

Piše: Stefan Tošović

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Najčitanije

loader